Priboj – Grad išarane duše, spoj istoka i zapada, posrtanja i nade


Ujutru se sa minareta čuje prva molitva koja počinje umivati uspavani Priboj. Svetlost žutih sijalica ulične rasvete iz davno prohujalih vremena socijalizma, meša se sa prvim jutarnjim svetlom i prohladnim vazduhom koji štipa sinuse. Po neko upaljeno svetlo uglavnom penzionera koji rane, a ni sami ne znaju zašto, jer u ovom gradu se odavno nikuda ne žuri. Crkvena zvona počinju da zvone i pola grada je već budno. Radni svet je na svojim radnim mestima, neki samo sede i čekaju posao godinama, dok su drugi srećni jer rade pa više nije ni bitno za koliko novca. Deca su krenula u školu, kolone đaka su sve manje. Nema sumnje, Priboj je grad koji umire. Da li je to zaslužio?

priboj1

Grad  u kom je Danilo Lazović proživeo svoje detinjstvo, u kom su prvi put za loptom potrčali Mustafa Hasanagić, Slađan Šćepović, Alem Toskić i Marko Gudurić. Grad večitog kontrasta. On je grad  Ane Bekute, estradne umetnice, ali i poznate slikarke Nadežde Vitorović. Dom pravoslavaca i muslimana koji zajedno žive u miru i ljubavi. Kuća svih slučajnih putnika namernika sa kojim će domaćini podeliti sve što imaju. To je grad FAP-a, sa kojim je rastao, razvijao se, zbog kog je bio čuven i priznat u svetu. Sada zajedno spavaju, dva prijatelja. Zajedno su počeli da posrću, i sada leže pokraj reke Lim, i kao da čekaju da ona donese eliksir mladosti ili da ih neko pusti niz nju.

Nekada evropski gigant, sada još samo jedna državna ruina koja više i ne vapi za pomoći već mirno čeka kraj. Stara farba se ljusti, i tmurne i izbledele boje proslosti ostaju na vrhovima prstiju pri dodiru fabričke ograde. Zgrade obijenih fasada i nahvatana korozija na gvozdenim konstrukcijama, jedino je što je ostalo od FAP-a. Radnici istošenih lica, sada već svi sedi jer se godinama niko nije zaposlio, beznadežno čekaju lepša vremena gotovo dve decenije. Nema tu mnogo nade, ali niko se ne odvaja od svog broda. Ovo je jedini brod sa koga beže kapetani a posada ostaje verna do kraja. Po prirodi tvrdoglavi i uporni, Pribojci se bore sa problemima.

Mali grad, a toliko kontrasta, kao da je sve podeljeno, a zapravo je sve jedno. Sa svojim razlikama koje su se stopile, Priboj ima posebnu dušu i šmek. Tolerancija, razumevanje i poštovanje tuđeg i drugačijeg u ovom domu su Božije zapovesti koje se poštuju. U jednoj kući se krsti i lomi kolač, u kući pored se klanja i čita Kuran.

Dva dela grada spaja reka Lim kao kičma i sve drži na okupu. Uzvodno je Novi a nizvodno Stari Priboj. Toliko su različiti a ipak su jedno. Stari Priboj koji odiše orijentalnim duhom i arhitekturom. Miris bureka i pite kao da izvire iz svih malih zbijenih ulica i kuća. Gužva na uličicama za vreme pijačnog dana i prijatna buka užurbanih ljudi daju osećaj prisne atmosfere kojoj želiš da se prepustiš. Nasuprot toga je Novi Priboj sa vidljivim posledicama tranzicije koja polako deformiše socijalističku arhitekturu. Široke ulice, uređena šetališta, igrališta i sportski tereni predstavljaju moderniji deo. Atmosfera je mnogo brža, življa i dinamičnija zbog mladih koji idu u srednje i osnovne škole koje se tu nalaze.

Reka Lim koja protiče centrom grada sa šetalištem pored nje čini najlepši deo grada. Grane breza nadvijaju se nad stazom i leti prave hlad dok Lim donosi prijatan hladan vazduh. Ova staza pored reke nije obična staza. To je romantična, ljubavna staza na kojoj su gotovo svi Pribojci prvi put poljubili devojku ili dečka, prošetali zagrljeni ili držeci se za ruke.

Osećaj sigurnosti pod zidovima Manastira Svetog Nikole u Pribojskoj banji koji na istom mestu stoji i prkosi vremenu, ljudima i neljudima osam vekova. Rušen, spaljivan pa ponovo podizan iz pepela, vekovima je održavao veru i nadu među Srbima. Pogled ka Priboju koji se nalazi u dolini ispod, veličanstven je. Grad stoji kao na dlanu i nekako se stiče utisak kao da zaista Sveti Nikola čuva ovaj grad.

Milozvučnost žubora tople banjske vode stopljena sa tišinom i gustom vodenom parom u večernjim časovima stvara posebnu atmoferu. Uz malo mašte lako je zamisliti rimske falange koje odmaraju i leče rane zajedno sa srpskom vojskom i kraljevima. Bilo je to mesto odmora i poznato lečilište. Danas je mala i skromna banja sa velikim potencijalom. Put koji bi povezao Pribojsku banju i Zlatibor doprineo bi razvoju turizma u celom pribojskom kraju ali i Zapadnoj Srbiji. To je ono čemu se Pribojci potajno nadaju već godinama dok odvajaju novac za ugostiteljske objekte, čekajući put i vezu sa svetom.

Grad se gasi, odumire, njegova mladost beži u potrazi za boljim životom. Ali nada postoji, svi koji odu okreću se i čekaju neki bolji trenutak da se vrate. Ovi ljudi su tvrdoglavi, teško ih je oterati odavde. Veruju u bolje sutra. Oni sigurno neće napustiti ovaj grad. Grad išarane duše, bogate kulture, spoj istoka i zapada, posrtanja i nade.

Autor: Luka Novakovic
Nedeljnik

Advertisements

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s